top of page
БелоБог и ЦрноБог
Два бића у небу садржана, Белобог и Црнобог су, а њих оба Сварог држи и заповеда.
Књига Велесова
Род стварајући свет раздвојио је светло од таме. Светлост је од Сунца, тј. од огња, а тама је одсуство светла. Извор таме не постоји већ само одсуство извора светла. Док на једној страни света свиће и ново јутро се рађа на другој страни ДаждВог се заодева и тама прекрива све.
ЦрноБог је, као што му само име каже, црни Бог Словена – Бог ноћи, хаоса и зла. Словени су веровали да од овог Бога потиче све што је зло, па је Црнобог, од свих осталих Богова, био најмање наклоњен човеку. Највише података о ЦрноБогу даје нам Хелмолд. У једном од својих списа он тврди :„Словени имају један чудноват обичај. На гозбама они се сви обређују једним пехаром, уз који изговарају и неке речи, рекао бих, не ради молитве, већ ради проклињања у име својих Богова: добра и зла; верују, да све што је добро долази од доброга Бога, а зло од рђавога. И тако они и зову то Божанство на своме језику ЦрноБог.” Наши преци су, дакле, сматрали да је улога једног од њихових Богова да изазива несрећу, а из наведеног се види да су и они сами користили помоћ овог Божанства за изазивање несреће (ритуал проклињања).
Несрећа је Словенима могла доћи у разним облицима: као зима, глад, беда, болест или напросто сплет несрећних околности, а за све ово био је задужен ЦрноБог. Полазећи од чињенице да зима и мрак изазивају непријатности у њиховим животима, Словени су постулирали један ентитет који је био везан за ове појаве. ЦрноБог, ЧерноБог или Черт тако је постао зимско Божанство и Бог мрака, страшно биће које свет завија у црно. Ипак, не треба сметнути с ума да су Словени деловање ЦрноБога сматрали нужним и да је, због тога, ЧерноБог био поштован као и остали Богови. Ниједан од извора о словенској митологији не сматра Черта нижим Божанством и, без обзира на то што је проглашен узроком свих несрећа, он се сматра једнаким осталим Боговима словенског пантеона. Све ово значи са су наши преци сматрали да и несреће долазе од њихових Богова тј. да и зима, глад, смрт и болести имају свој Божански узрок (био он Черт или Морана). А оно што долази од Богова свакако треба поштовати. Из овога видимо колико се пагански поглед на свет разликује од оног хришћанског, јер хришћанство земаљски живот смешта у такозвану долину суза, док је за Родноверног живот, био он срећан или несрећан, једна Божанска појава.
Иако стара словенска вера није имала одлике дуализма, истраживачи словенске митологије су насупрот ЦрноБогу поставили једно Божанство супротних карактеристика – БелоБога. БелоБог је као принцип светлости и доброте требао да представља супротност ЦрноБогу, односно, ону силу која уравнотежује његово негативно деловање. Да би доказали своју тезу о постојању дуализма у словенској митологији, они су тврдили да постоје места чија се имена могу довести у везу са БелоБогом. Нека од тих места су Белбуцх у Померанији, Белобозице у Чешкој као и Биалобоже и Биалобожница у Пољској. Ипак, како тврди Луј Леже, име БелоБога не налази се ни у једном аутентичном споменику словенске културе. Неки словенски митови, као што је мит о креацији спомињу БелоБога. Међутим, не можемо бити сигурни да овај мит потиче из претхришћанског периода. Поменути мит говори о томе како су за стварање света били задужени ЦрноБог и БелоБог који су, заједничким снагама, довели ову креацију до савршенства. Иако су се током стварања света поменути Богови сукобљавали, управо су њихове супростављене делатности узроковале да Универзум буде овакав какав јесте. Постоји још једно дуалистичко схватање које проглашава ЧерноБога Богом тамне половине године, коме насупрот стоји БелоБог као владалац светле половине године. Владавина БелоБога почињала је, према овом схватању, од зимске краткодневнице, док је Черт почињао да влада природом од летњег солстиција. Сама зимска краткодневница представљала је дан сукоба ових двеју супростављених сила и на тај дан је БелоБог односио победу.
bottom of page