Семаргл – Огањ Бог

 

...А Богу ватре, Смурглу, рецимо: Покажи се и устани на небесима и сијај блиставом светлошћу. Називамо га именом Огњебог и одлазимо да радимо...                                                                                                              Књига Велесова

 

 

        Симаргл је словенско Божанство огња. Он је везан за кућно огњиште, али и за свету ватру која се пали током верских обреда. Може се слободно рећи да је Симаргл персонификација ватре, која за Словене представљала светињу и због чега су јој приписане Божанске карактеристике.

 

          Осим Божанства огња–Симаргла, у словенском фолкору наилазимо и на духове ватре – Божанска и вилинска бића која на различите начине помажу људима.  Тако у фолклору уралских Словена наилазимо на Варницу Скакалицу, ватрену вилу која сељацима показује место на коме се налазе златне руде, а ту су и лутајуће светлости, „блуднички”, које су прецима Лужичких Срба показивале пут кроз мрачне пределе. Натко Нодило спомиње Креса и Кресника–персонификације свете ватре која се палила на пољима и узвишењима, а у ове ватрене духове веровали су Словени са простора бивше Југославије.

 

       Видимо да су Симаргл, Крес и остала биће били не само духови ватре, већ и сам Божански огањ, који је за Словене био светиња над светињама. Зато, да бисмо боље разумели Симарглову природу, морамо покушати да схватимо шта је огањ значио за наше претке и какву је улогу играо у њиховим животима. Као су Словени уопште долазили до ватре? Она се најчешће добијала трењем дрвета о дрво, да би се касније делила међу становницима села. Таква ватра називала се „живом ватром”, а њено одржавање представљало је како питање одржавања живота, тако и верску дужност. Ватра је пре свега била везана за кућно огњиште, место које се код старих Словена такође сматрало светињом. Постоји више разлога за то. Огњиште је било физичко и духовно средиште око кога се окупљала цела породица, што због припреме и конзумирања хране, што због обављања ритуалних радњи. Оно је истовремено било извор топлоте, место на коме се припремала храна, као и олтар на коме су приношене жртве. Због тога је огњиште представљало предмет верског обожавања, култно место коме је стари Словен прилазио умивеног лица. Испод огњишта су сахрањивани чланови породице, због чега се ово место повезивало са духовима предака. Ту је живео и домовој – дух који штити кућу и укућане. Изнад огњишта висиле су вериге, свети предмет на који су качене жртве као што су глава црног петла, животињске длаке и изнутрице, птичја пера итд. Са огњиштем је био повезан и димњак, који је за старе Словене био симбол везе између људи и богова.

 

             Простор око огњишта је, дакле, у себе укључивао читав низ светих предмета, али највећа светиња била је Божанска ватра која је одржавала живот нашим прецима, ватра која је била физичка манифестација Бога који се брине о животу укућана – Симаргла. Симаргл је на овај начин био повезан са кућним огништем. Међутим, ово Божанство повезује се и са обредним ватрама, односно, ватрама које су паљене током вршења ритуала. За овакве ватре сматрало се да имају моћ преображавања и прочишћења, па су их сељаци најчешће прескакали или преводили своју стоку преко њих. Прочишћујућа моћ ватре имала је тако да омогући заштиту људи и стоке од злих сила. Размотримо личност самог Симаргла. Шта нам о њему може рећи анализа његовог имена, родбинске веза са осталим боговима или пак његов териоморфни облик? Симарглово име се у историјским изворима спомиње на два различита начина: као име два Божанства Сима и Ргла и као име једног Бога – Симаргла. Нестор је био хроничар који је ово име забележио као име два различита Божанства, а о овоме говори и споменик познат као „Сборник Паисијев”. Још једно име – Семоръглъ спомиње се у споменицима словенске цивилизације, а ово име се најчешће повезује са бројем седам. Број седам везан је за људски лик Симаргла који се понекад приказује као ратник са седам глава. Ако пак анализирамо имена Сим и Ргл, добићемо, по Спасољу Васиљеву, име једног божанства које гони зиму. Јер Сим је за Васиљева један облик именице зима, док глагол ргати он повезује са речју гонити. Ова теорија има своју основу у Симаргловој природи јер он је, пре свега, божанство ватре које изгони хладноћу из домова људи, но питање је да ли Симаргла можемо сматрати Богом који истерује зиму схваћену као годишње доба. Једино што сигурно знамо јесте да се уралска Варница Скакалица у бајкама дефинише управо као она која доноси пролеће и истерује зиму, из чега ипак не можемо легитимно закључити да је ово истовремено и функција Симаргла. Лариса Виленскаја, научница која је проучавала словенски шаманизам сматра Симаргла напротив божанством зиме, а овај податак она ја нашла у словенском миту о креацији универзума.

 

         Симарглово порекло нам такође може доста тога рећи – он је Сварожић тј. један од потомака Сварога, што дефинише ово Божанство као једног од словенских Богова топлоте и светлости. Његов браћа су Хорз и Дажбог, Богови сунца и месеца, који су и сами једна врста небеске ватре, исте оне ватре коју представља Симаргл на земљи у облику огња. Симарглова сестра је Мокош, која се, као и он, брине о укућанима, помажући им да одржавају брачну слогу, мир и радост у кући. Момир Јанковић наводи два животињска облика Симаргла: облик пса и облик змије, односно змаја. Ми ћемо обе ове форме укратко анализирати при чему ћемо додати и трећу – облик вука, о коме говори Натко Нодило. Пас је, наравно, везан за Симаргла као за Бога чувара куће, а овам псу су каткад приписивана и крила. Змија и змај су се одувек повезивали са елементом ватре, као и друга змијолика створења (нпр. гуштери саламандери). На крају, ту је и вук који као ноћно створење на прави начин симболизује огањ који гори ноћу.

 

            У српској књижевности налазимо на једног јунака у чијој се личности сурећу две Симарглове животиња – змај и вук. У питању је Змај Огњени Вук, кога Натко Нодило сматра управо персонификацијом огња. За крај, рећи ћемо нешто и о пореклу Симаргла. Његове претече налазимо у ведском Агнију и персијском Симоргу, грифону чија је дужност била да чува свето дрво.