Велес

 

....А ноћу Велес ходи Сваргом по млеку небеском до својих здања и зором нам врата свога храма отвара. А ми очекујући да нас прими у блистави храм, појемо песме и Велеса славимо од века до века као јагањци чисти. Велес је прецима нашим подарио знања да земљу ору и траву сеју и жито жању у пољима родним, да сноп у кућу стављају и поштују као оца божанског. Слава нашим очевима и матерама што нас научише да богове поштујемо и показаше нам пут Права који следимо и боговима славу појемо и Словени смо....

                                                                                                                                                                                                                                                Књига Велесова

 

            Велес је Божанство које се помиње у многим аспектима.Велес је бог стоке, усева, мудрости, уметности, богатства, власништва, магије, преваре, трговине, прорицања, врлина и водич душа мртвих. Велес је заштитиник пастира и чаробњака (волхвов или волхов). Могуће је да су научници грешком Велесу доделили епитет бога стоке, јер су се ослањали на Несторов спис, где овај Велеса помиње у контектсу скотјег бога. Наиме, зна се да су хришћански хроничари често погрдно говорили о паганским боговима, па је и епитет „скотји” уз реч Бог доста вероватно додат због презира према словенском паганизму.

 

         Велес је и заштитник уговора и дате речи, попут Перуна. У скоро свим хроникама се говори да су се Словени зарицали и клели на поштовање договореног Перуном и Велесом.             Биће да је Велес као несоларно Божанство моћ градио из земље и земних бића тако да је и све земно било Њему предато на старање. Велес је син краве Земун и Рода. Представљан је као рогат, јак младић (због тога што је син краве Земун и јер је бог стоке), али и као седи старац са белом брадом и пастирским штапом (овде представља заштитиника пастира и мудрости, али такође и мужеван, потентан симбол плодности).

       

         Поштовање према Велесу Словени су имали најпре из разлога што су у њему видели Бога од ког им зависи преживљавање. Он је био задужен и за усеве и за поља и за животиње, како дивље тако и домаће. Каква год заједница да је била, било сточарска, било ловачка, било пољопривредна, зависила је од Велеса.

        Волхови су били словенски врачеви. У корену имена за ове врачеве је Волосово име, тако да је он сигурно био заштитник магије, врачева и музике.

        Велес као бог звери био је представљан својим другим обликом, као медвед. Медвед је код Словена представљао шумског цара који се бринуо о животињама, шумским плодовима, као и о шуми самој.

 

        Према многим легендама Велес је заклети ривал Перуна, бога громовника. Једна легенда каже да је Велес украо Перуну стада, жене и поданике, па је дошло до сукоба. Према другој легенди, Велес је хтео Додолу, Перунову жену. Велесова склоност да превари види се управо из ова два мита. Ривалство између Перуна и Велеса је метафора за вечиту борбу небеса и земље, пошто је Перун на небесима, а Велес на земљи. Ова борба није коначна. Перун побеђује, али Велес се увек изнова појављује. Према једној легенди, након Перунове победе Велес је протеран у подземни свет и ту намеће своју власт. За борбу Велеса и Перуна везано је веровање о доласку хаоса и победе над хаосом. Веровало се да током зиме Велесова снага, а тиме и хаос, јача, док пре лета он бива побеђен и враћа се у подземље. Светковина којом се славио одлазак хаоса биле су Веље Ноћи. За време овог празника младићи , коледари, облачили су се у капуте од овчије вуне и носили гротескне маске, лутали по селима и певали песме о томе како су дуго путовали и како су мокри и блатњави, вероватно због тога што је то алузија на то да долазе из подземног света, и ком обитава Велес и који су они замишљали влажним. Глава куће који би их примио даривао би их. Празник је био нека врста мешавине данашње Ноћи вештица и карневала. Овај ритуал је представљен код неких аутора и као пример словенског шаманизма. Такође, веровало се да Перун када победи Велеса пушта кишу у знак триумфа над Велесом.

         Вјачеслав Всеволодович Иванов и Владимир Топоров реконструисали су ову митску борбу компаративном методом користећи се спевовима, причама из разних индоевропских религија. Према њиховој причи у свим индоевропским религијама постоји борба између громовника и великог змаја или змије. Они су закључили да је велика змија управо Велес, који обитава код корена Дрвета Света и покушава да оде на врх, где обитава Перун и гађа га громовима.Велесова жена је била Девана, богиња лова и богиња мајка, господарица шума и шумских бића.

   Само у келтској митологији постоји божанство слично Велесу, а то је Цернуннос, Бог друида, природе, рогатих животиња, а симбол му је рогата змија (а тако су према Вјачеславу Всеволодовичу Иванову и Владимиру Топорову Словени некад доживљавали и Велеса).

 

       У неким словенским племенима и Велес је доживљаван као стваралац света (у једној пољској причи се говори о стварању света од стране Велеса и Перуна).

        Утицај Велеса је био несумњиво велик, а његов култ јак и изражен. О томе сведочи и велики број градова, који носе Велесово име. Доласком хришћанства, Велесову улогу преузима свети Василије, а код Срба и свети Сава, као заштитиник пастира. Велеса су често хришћански хроничари и свештеници у средњем веку поистовећивали са ђаволом, вероватно због тога што је био представљан као рогат младић.

 

         У оквиру годишњег циклуса. неколико је датума који се према обредном церемонијалу фиксирају за култ Велеса. То је, најпре, прва недеља јануара. Маске су од животињске коже, код Руса од козорога. Затим, долазе Беле Покладе 24. марта, када се у ритуалу упражњава медвеђа игра, и такође користе маске козорога. Потом, следи Ђурђевдан 23. априла, када се ритуално обавља прва мужа оваца, односно када се стока изводи на прву испашу , и када се, некада многобожачко божанство, сада под утицајем хришћанства преображено, појављује у лику светог Ђорђа. Следећи ритуал пада у време Троичких дана, посебно код Западних Словена.

         И, најзад, имамо обред за време жетве, када се у пољу остављају последњи класови под именом "Волосова брада". У Русији, у тренутку отпочињања жетве, једна жеталица узме руковет класја и свеже га; ова се руковет никако не сме дирати за време жетве. Овај обичај се зове: "везати Волосову или Перунову браду". Са овим руским ритуалом свакако је у вези и то што се један део неовршених снопова сачува за обред храњења стоке у "Велесове дане" 2. или 6. јануара, чија је паралела код Срба у томе што се та иста "Божја брада", како смо већ рекли, окачи касније на амбар и чека нову сетву, да би се зрневље од ње бацило у прву бразду, или да би се од самлевеног жита "Божје браде" умесила чесница, било за крсно име или за Божић.

 

       Време у коме падају ритуали посвећени Велесовом култу, указују да је овде реч не само о Божанству плодности, већ и о Богу који је једним делом повезан са хтонским светом. Име Велес помињу и јужнословенски извори. Не само у народним песмама из Бугарске и Србије. већ и у богатом етноматеријалу код Срба и Бугара налазимо трагове о овом божанству.