Жива

 

         Жива или Сива је једна од словенских Богиња плодности, а њено друго име – Жива описује је као Богињу која даје живот. Као и свако женско Божанство, Жива је један од облика Богиње Mајке. Међутим, мајчински аспект је код Живе још наглашењи него код осталих словенских Богиња (Весне, Ладе).

         Једно од њених имена, Зизилеја описује Живу као заштитницу деце и у том својству она је Богиња која се брине о деци и бди над њиховом судбином. Жива је типично Божанство плодности. Њена коса је плава, боје житног класја, у једној њеној руци је јабука, а у другој јагоде. Интересантан је мит о Сивиној коси: њену косу спаљује зли дух због чега јој Световид, њен пратилац, прави косу од чистог злата. Готово идентичан мит постоји и у нордијској митологији – богињи Сиф несташни бог Локи одсеца косу на спавању, након чега јој патуљци праве нову, златну. Из имена ових Богиња може се видети да се вероватно ради о истом божанству, и да Сива и Сиф представљају саму земљу, која у време плодности бива прекривена златом једрог жита, док у неплодно доба године остаје без своје „златне косе”. У Белорусији се веровало да је Сива током лета трудна због чега је било забрањено забијати сечива у земљу да се не би повредила ова Богиња. Овакво схватање аргумент је више у прилог теорији да је Жива типична Богиња-Земља, односно, Мајка Земља.

 

          Да би одобровољили Богињу плодности, мушкарци су у поља постављали изрезбарене кипове са ликом Живе. У исту сврху њој су нуђене понуде, обично у цвећу или плодовима. Забележено је такође да је Живи био жртвован петао, од давнина познат као симбол плодности и животодавног сунца. Ова Богиња је везана за жито које се у јесен жање, да би у пролеће поново било посејано и спремно за наредну жетву. Ако пратимо временски поредак поменуте легенде, видећемо да је Сивино доба године јесен. Ако, пак, Весну вежемо за пролеће, Ладу за лето, а Морану за зиму, имаћемо на једном месту све четири фазе Богиње-Земље, која кроз своја четри Божанска лика пролази кроз годишњи циклус плодности. 

       Међутим, иако је свака Богиња била везана за одређено доба године, оне су се славиле и онда када није било време њихове владавине. Тако имамо зимске ритуале везане за Морану, али и оне који се одржавају у марту – такозване мачкаре. Сива се такође није славила само у јесен већ и у лето, а обред који је био везан за ову богињу познат је и дан-данас као русаље. Русаље су сеоске жене које практикују једну типично шаманску технику уласка у транс. Наиме, оне улазе у коло и после неког времена проведеног у игрању једна за другом падају на земљу остајући тако да леже у измењеном стању свести – трансу. Овај занимљив обичај још увек постоји у Србији, у селу Дубока где се на празник Свете Тројице одржава обред русаља, који је у новије време добио и едукативно-туристички карактер. Осим ритуалног падања у транс словенске русаље носе и лутку направљену од сламе која симболизује богињу плодности. Такође, сличан ритуал практикује се и за време летњег солстиција, међу Словенима познатог као празник Купала. За време овог празника Живина лутка се зарања у воду, а овај ритуал има исти циљ као и обред зарањања Геровитове лутке – омогућавање плодности.

 

         Живини свештеници су такође, на свој начин, исказивали суштину ове богиње као типичног плодоносног Божанства. Они су на главама носили животињске рогове који су на целој територији старе Европе били познати као симбол плодности.  Жива се највише била поштовала на територији око реке Лабе због чега се сврстава у полапски пантеон. Њу је славило племе Љутића, које је лик ове Богиње носило на својој ратничкој застави