Рашани
Рашани - село у Србији - време данашње
...Давно смо одовуд отишли...
...Сад кроз ноћ јашем. Собом сам одаслао вука да га по мирису нађе...
Једна је лоза усахнула , последњи изданак згаснуо. На његов испраћај идем , јер ваљаше ми преци његови ... не једном ме дочекаше, угостише као намерника скромног у смирај дана заоденутог...Не једном ми колач под Липу и Јасен принеше и медовином у Моју част наздравише. Песме су њихове жене певале и у Ирију нас чак досезале ... Крв њихове лозе је као храстови на ветру шумела и јунаштвима и славом нас одржавала и хранила...
Велики су Рашани били и задужили су нас...Тако данас, када је песма крви утихнула , кроз таму пошао сам ка нашем старом свету који нас се одрекао. Стазама којима нико више не ступа идем да опојем славу , да узнесем Род њихов јер заслужише чашћу и делима својим.
Миклош невесело ступа . Не жури се ату који са радошћу у битку хрли и најцрњи мрак копитима мрви.
Гледам и ни сам не знам где сам.Чудно за Бога. Зато и послах вука јер ничег више нема... Све што памтим минуло је, у вековима силом избрисано.
...Није далеко...вучији јецај иза брда допире, као песма матере што чеду успаванку над колевком пева. Миклош сам следи стазу зараслу у шипраг, што царски друм је некад била.
На пропланку, уз стену из које жива вода тече, угледах кућу. Жива им дарова тај извор што никада не мрзне и Рашани градише своје куће около и славни бејаху. –Призор из прошлости ми се развеја и с водом отече као да га никада ни било није.
Гледам и пожелим да не видим баш све. Мрак се стушти на двориште и трошну кућицу јер светлост моја се повуче. Миклош затопта копитом у месту као да ни сам не зна где ће . Само вук испушташе мукле звуке лижући старчеву главу, умивајући је од скореле крви и прашине. Седео је старина као да се од посла уморио па на прагу одмара... једино што је глава почивала на стази пред кућом, куда су је поставили.Њу је вук умивао да пред Морану Војин стане чист.
Преклаше га на кућном прагу. Крв јунака , јака иако у усахлим венама прскала је на све стране. Изнад нахерених врата, на талпи урезана перуница стоји још од времена прадеде. Сад испрскана крвљу наново је црвена као у давна времена. То је појачало дозивање крви иначе је не бих чуо где бејах. Још увек су јаки наши симболи. Сунчани цвет са усиреном крвљу пулсира ми пред очима. Он ме је призвао појачавши крвну песму. Песму која је зачела пре 6000 година када су се Боран,праотац и прамајка Лелица заветовали и децу себи изродили. Утихнула је сада, већ 7520те године наше.-Силна песма која надживе многа царства. Достојна да је Бог опоје.
Зора се примицала, а ја сам све у тами припремао. Светлост нисам призивао јер не беше ничега да се светлости радује. И вук је помагао. Из шуме је довлачио у чељустима суве гране и пред ломачу их стављао.
Старчића сам на извору Живином као дете окупао. Жива вода је ране затварала,модрице гасила,седу косу у плаво наново бојила,само главу није могла да врати на рамена.
Некада богата села, што се из дворишта у долини дају видети сада леже разорена и гробља преорана.Пред погледом тмина ми узмиче и видим да је Војин био последњи. И пошто сви одоше и продаше своја имања варварима старина је свећу палио, над пламеном њеним душу грејао и вољу сваке ноћи наново калио. Свака бора на челу његовом док сам му главу умивао казивала је о биткама које је водио сваког јутра и вечери. Жену му убише пре 6 година али њега смрт не хтеде те чуваше Станин гроб да и њега не преору нечисти.Уз њу им лежи син што погибе у последњем рату.
Звери које су га заклале у пусто доба ноћи крв су његову у извор усули, ваљда да га загаде и затру сваки траг Рашанима. Да ако намерник неки некад застане, ни воду не захвати јер ће кужна бити,па да даље продужи. Али вода и крв овог Рода су се кроз скоро 2000 година на овом месту преплитали. Деца су жеђ гасила, јунацима су ране на кладенцу испиране -сећала се вода свега и радости сваке. Нечисти су својим чином само воду подсетили на стару славу и тиме је освештали. –„Ко је Србин и Србскога Рода и Водом се овом умије-видеће очима Мојим. Ко се потопи Перунову ће снагу добити. Ко жеђ своју умори Вода ће му од ДајБога срећу подарити!“ –Тиме сам један дуг одужио...Рашани ће поново чути своју песму над овом земљом посвећеном и сећаће их се Срби.
У шкрињи, уз постељу венчано рухо зубом времена начето пронађох па га у чисто обукох и на ломачу положих. Пред претке ће стати насмејан и са грудом своје земље у рукама које му око бусена склопих. Силан Збор Рашана у Чети Јаровитовој са њим ће потпун бити...
Сестру сам зазвао. И долете птица од ноћи црња. Вук главу пови и као слепо штене зацвили, а птица се у Госпу претвори. Морана се осврну и у чуду погледа где је призвах. И њој је све страно али стену са извором је препознала и моћ у њима ове ноћи рођену. Препозна Рашане и њину земљу где су и Њој под Орах мед и жито приносили и с поштовањем и љубављу је у прошлости помињали. Сестру моју страшну и самилосну, језиву и прелепу, коју волим како само брат сестру волети може. Увек бејасмо блиски и разумесмо једно друго јер без смрти живота нема. Све је схватила угледавши крваву перуницу и праг са одваљеним вратима. Војиновој ломачи је пришла и нежно га у чело пољубила. Тад пружи руку ка шљивику и отуд две душе дођоше као једна, дотад и мени неприметне као да само на њу чекаше. Стана је чекала Војина свих ових година и сад је са својим човеком,руку под руку, одважно ступала.
Смрт им је спрала боре и видех их као да су сватове управо испратили. Стадоше пред мене и наклонише се , а ја им узвратих осмехом. Обоје у руци држаше по грумен своје земље да се од ње никада не растану. И тад им Морана приђе озарена,свако по три пута пољуби, као на славље да их прима. Тиме у Ириј их поведе,да у Слави буду. Тако одоше Рашани са овога света.
Први зрак сунца се са истока промоли и о мој оклоп се одби. Застаде светлост у радости јер дуго ме овде не видеше. За мене тек час овде трајаше век јер људи се отуђише и од Нас удаљише. Нова зора се рађа...
Зраци помиловаше ломачу са Војиновим телом и она сама плану. Гореће све док пепео само не преостане и онда ће СтриБог доћи и дахом својим прах развејати по овој благословљеној земљи.
А ја?... Поћи ћу до варвара у посету да их за здравље питам , а потом мало по Роду своме да видим шта нам унуци раде сад кад сам већ овде....
Световид.......Лета Нашег 7520ог
Балшићи
Гледам и видим....
далеко на Дунаву,куд избегоше комшије Рашана,најстаријем се крај ближи.
У постељи лежи и сину аманет преноси:“Да донесе прах очев и поспе га по дворишту где му и матера без белега лежи, да јој гроб безјаци не преору.“
Прича му старина ком поглед већ сеже на Нашу страну, о њиховим прецима који уз Рашане стајаше, великом Роду негдашњем. Сад на сина јединца прича се своди да је у себи носи док даха има. Жену му затрова радијација за време бомбардовања којим их благослови Милосрдни Анђео. Остаде Мара неплодна побацивши тада и нада им се угаси. Кад војска крете на север и они са огњишта одоше...Свећа им је ионако догорела...
Син слуша очеве речи ,а овај и мене назире и присећа се „бапских прича што се пред попом не помињу“. Не сећа се старина шта је јуче било али тренутци од пре 80 година наново живе у њему: седи на клупи испод Липе са својим побратимом Војином од Рашана и слуша слепу бабу којој очи виде Нас уместо околину.
Прича им старица што отраја цео век о негдашњој слави о којој је и сама слушала. Ниже змајеве и јунаке, виле и Богове, прича о царствима и песмама поносних жена коса распуштених. Дечије разрогачене очи све то пред собом као да виде... Сећа се Митар своје прабабе и седи наново њој уз скуте док слепа старица милује куштраве косе двојице дечака. Војин му се осмехује и руке пружа, а Митар озарен прича све што види и чује сину своме,ког већ не види.
Наслућује старина да мора отрајати и причу пренети. Дах његов последњу битку бије... С благословом Мојим нову снагу у себи налази...И слуша син. Снаха јалова уместо детета, старчеву главу у крилу држи и милује му проређену косу. Старина прича и пева као да опет дечак је , а глас одјекује собичком у колективном избегличком смештају где у чамотињи проводе дане. Прича сатима траје и лагано се ближи крају.
„Иди сине под наш Орах и прах ми тамо поспи,да будем уз матеру ти,на нашој груди!“- прошапта Митар и склопи очи смешећи се што се враћа кући.
Видим...Војина како дочекује побратима и у Ириј га води јер Митар је добио битку својим последњим дахом!
Видим...Син ће узајмити од познаника да оца испрати. Од границе ће доћи пешке преко поља и шума да га нечисти сој не ухвати. Послушаће аманет и пошто пепео проспе и матери свећу запали, доћи ће и да комшије посети. Неће Војина затећи, али ће му дуван запалити и уз извор потом сести да исплаче још последње сузе пре него што завичају крене леђа. А потом: умиће се син Митров и главу потопити да сузе и зној спере. Као што изрекох биће- ДајБог срећу даће!
Уз извор сам оставио крчаг да воде захвати. Понеће је Мари својој и Мара ће воду пити са крвљу Рашана у себи венчаној. Две ће се песме измешати и крв ће брже заструјати- Што зло завеже Жива одвеже, да никада више савладано не буде! Крв ће наново певати и Србија ће слушати.
Троје – два сина ће родити Мара, да војску поведу Моју и кћер да песме пева и јунаке и виле рађа – Видоја,Душана и Лелу. Све Змајевите са сунцем у очима у истоме дану на свет донеће. Слава Деци Нашој!
И други ће у својим чамотињама за светлом посезати. Будиће се да копрене збаце. Чуће Реч Нашу наново живу и преко поља и шума пешке ће кренути до овог заборављеног завичаја, да се излече и силну децу изроде.
Тако посветих Рашане и уздигох Балшиће. Песме њиховог Рода ће се испреплести и нова јача ће одјекнути овим пустим пољима. Срби ће се са колена уздићи да ка Нама посегну. Створени да сежу за звездама, у блато бачени, заведени и згажени у себи снагу ће наћи и у блату засијати. Ка звездама погледе уздићи јер Деца су Наша...
Видим Мој Кумир већ је подигнут у Србији.
Гледам и видим...Старо корење наново плод даће...Како горе тако и доле биће...
Световид , лета Нашег 7520ог
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
После неуспелих преговора у Рамбујеу и Паризу ... уследила је агресија НАТО-а на Србе. Операција 'Милосрдни анђео' трајала је од 24. марта до 10. јуна 1999. године"."Мерцифул ангел" је незваничан назив који је УС Стате Департмент након тренутка увођења упорно почео да користи за комплетну операцију бомбардовања. Овај израз је нарочито понављан на ЦНН-у од стране пензионисаних генерала и осталих тадашњих гостију.
Данашња агентура "западних крсташа" упорно ради на томе да тај назив оспори.
Световид
Моје очи опет виде. Четири лица се окрећу у свим правцима и ништа не спутава мој поглед. Векови црнила су прошли. Сунце стоји високо, обасјавајући мој кип. Птице ме надлећу и преврћу се од радости.
- Отац се вратио. Радујте се! -- вичу, а цвркут им одјекује по планини проносећи добар глас.
Неки људи, неке жене, играју и смеју се. Певају моје име и приносе ми вино.
Виле и змајеви чекају ноћ да ме поздраве и поклоне ми се. Стоје на ободу шуме, не желећи да прекину радост људи и тек понеко од њих се огласи старим, заборављеним молитвама добродошлице. Тихо, тек да лишће затрепери, а трава се повије. Сребрни мач ми вибрира у канијама, а мој коњ -- пророк бесно удара копитама, тражећи да га поведем преко поља. Столетни храстови спуштају своје мудре крошње славећи мој повратак.
- Никуд ја нисам отишао -- говорим им.- Одувек и заувек ћу бити овде. Људи су отишли, не ја. Али, ево, враћају се. Нађите им се у помоћи, наивни су били и склони лажним веровањима. Опростите им, ја јесам.
Сузе крећу низ моја лица.
Опет сам међу својима.
Коловрат се све брже окреће.
(Бранислав Јанковић)