ДајБог - ДаждБог – Бог Даваоц

 

      Дажбог је сунце које даје богату жетву и косидбу, приплод у обору и принову у породици, Божанство што пружа летњу кишу и благослов плодности.

      ДајБог је син Сварогов и заштитник кућног огња и ватре, правом речју Сварожић - чувар најнужнијег за презимљавање и благодет породице. Но народна мудрост каже да је Ватра добар слуга,а лош господар тако да су се Срби и бојали Огњене силе која може постати разуздана и одвести и у смрт ако јој се не укаже дужно поштовање...

 

     Једно од имена Дајбога говори о томе да је он и Бог кише јер дажд је она обилна, тешка и плодна, свенатапајућа киша с краја пролећа и у току лета што дарује земљи радост проткану сунцем које се огледа у капљицама када киша прође. Од те кише је зависила жетва и благостање. Уколико је владала суша додоле су играле и славиле ДајБога да силом својом дарује влагу и плодност.

 

      Словени себе сматрају унуцима ДајБога , а поготову смо то ми  -  Срби што посредно потврђује и напор цркве да оцрни лик ДајБога који је вероватно био толико поштован овде да су га морали пресловити у Хромог Дабу који је сам Сатанаел и влада Хадом. Додуше и то посредно потврђује многе чињенице јер Сатанаел је Прворођени и најблиставији тако да то говори колико је ДајБог био блистав да су морали да га гурну у најдубље јаме пакла како би га раздвојили од нас Његових потомака.

      Преко дана блистави ратник , што сија жаром самог сунца у кочији којом језди небом и благодарност своју просипа по земљи , ДајБог је у смирај дана силазио у земљу мртвих и тамо боравио како би и њима благодет свог присуства подарио. С вечери и ноћу је знао бити прерушен у сиву хаљу и кожух, ослоњен на палицу и као хром путник намерник посећивати насеобине и тражити гостопримство по кућама. Онај ко би намерника угостио целој би породици срећу донео па делом и отуд култ гостопримства за сваког путника намерника што је својеврсни печат Словена који нигде другде у свету није у толикој мери био присутан. Отуд и реч „Убог“ за одрпаног намерника који тражи преноћиште и гостопримство јер част је била угостити сваког ко може бити ДајБог лично.

        ДајБога често прати и вук верно у стопу на путевима његовим. Вук је постао слуга, а често и изасланик. Дажбог често мења свој облик. Иако је основни његов облик антропоморфан, његово првобитно вучје обличје је остало његов симбол, а како су се Срби сматрали његовим потомцима, вук је постао света животиња.

       У једном каталогу народа забележено је да су Срби настали од Вука : "Сарацен је од вепра, Турчин од змије, Татарин од ловачког пса, Србин од вука, Бугарин од бика, Алеман од орла..."

 

        Једном речју Господар Вукова тј. Вучји пастир ДајБог милост своју исказује и тиме што штити племе своје од најјаче звери која је владала дивљином и води је уз себе као верно псето.  Веровање у моћ Сунца је код Словена било изразито јако. Чајкановић сматра да је Дажбог био врховни Бог код Срба. О томе говори и чињеница да је код Словена празник посвећен непобедивом Сунцу управо падао на датум данашњег Божића . Зна се да је римски цар Константин Велики, када је прогласио хришћанство званичном религијом, наместио датум Божића. Тај датум је падао на датум паганског празника посвећеног непобедивом Сунцу, односно рађању сунца. Према неким изворима тог дана је био празник посвећен Сунцу и код Словена и Келта, те је због великог броја људи који су празновали овај празник, који су хришћани хтели да потисну, ипак само замењен хришћанским празником. Божић је кренуо да се слави овог датума почев од 336. године.

      Доласком хришћанства ДаждБог је био сатанизован. Постао је најмоћнији демон и највећи супарник хришћанског Бога. Намеће се могућност да је то било због ДаждБоговог јаког култа, који је по сваку цену морао бити искорењен. ДажБогове особине је касније у хришћанству преузео свети Сава, који је такође представљан у народним причама као пастир кога прати вук. Свети Сава у тим причама такође представља Даваоца и Вучјег Пастира.